Vrazja posla: 4.2009.

Eto, baš se takva grupa stvorila na fejsbuku. I ne, nisam joj se pridružila, iako je taj dečko prerano umro i čula sam za njega. Nisam se pridružila toj grupi jer sam ljuta. Od komentara poput "dobar dečko" mi se povraća. Zašto? Zato što je eto, pukim slučajem, taj isti G. bez povoda pretukao mog prijatelja koji je gotovo umro nakon toga. Pisala sam o tom događaju davno još na starom blogu i ne da mi se ponovno pisati. Što je bilo na sudu? Ništa, priznanja iz policije nisu apsolutno ništa značila, a G. je i tako bio bolestan i znalo da se ima tešku bolest i da vjerojatno ne će preživjeti pa se samo njega teretilo umjesto njih još petorice barem. A i mama mu radi u policiji. Barem je tada radila.

Razmišljala sam da se priključim grupi i da im napišem kakav im je bio prijatelj, ali ne ću. O pokojnima sve najljepše. Ali nikad ne ću shvatiti njegov čin.To što je bio bolestan ga ne opravdava za takav brutalan čin nasilništva. Nimalo. Čekaj malo, i moj pretučeni prijatelj je bolestan. I bit će bolestan do kraja života. I gotovo je preminuo nakon što ga je G.  skupa s prijateljima pretukao. Valjda si veća faca ako sa što više ljudi kreneš na jednoga. Da, na sreću, prijatelj je preživio. Na sreću, nije se dogodio Luka Ritz. Povucimo malo analogiju. Zar bismo trebali veličati Lukinog ubojicu ako premine? Reći da je bio dobar dečko, samo je eto, nekoliko puta u životu nekoga premlatio i eto, jednom i ubio nekoga. Ali on je bio dobar dečko.

Trebam li spomenuti da je G. išao u medicinsku školu i da je na maturi vjerojatno trebao polagati Hipokratovu zakletvu. Kaže li se gdje u zakletvi da treba pretući slučajne prolaznike gotovo do smrti i da imaju trajne posljedice?

Neka im je njihov G. bio prijatelj i neka imaju lijepa sjećanja na njega, ali dajte, pobogu, ne možete stvoriti grupu na fejsu i hvaliti ga. Ipak je moj prijatelj zbog njega gotovo umro i zato ga mrzim iako je preminuo.